"Igra života"

4. deo

Dok smo išle kroz školu, Ronnie se i dalje smejala.
-Hoćeš li nositi uniformu ove nedelje?
-A ti to sad skrećeš s teme?
-Ko skreće s teme? Samo te pitam.
-Ta nervoza na tvom licu govori mnogo toga.
-Šta govori?
-Da ti se sviđa onaj... -Prekinem je na pola rečenice.
-Ronnie, zaustavi se na vreme! Nikad mi se neće sviđati ta seljačina! Nikad!
-Najveće ljubavi počinju baš odatle.
-Ronnie... -kažem ljutitim glasom.
-Dobro, dobro, prestaću.
-Hvala Bogu.
-Nego, je l' hoćeš danas do meka ili negde nešto da jedemo?
-Znaš već moj odgovor.
-Da?
-Pa logično, kad je hrana u pitanju...- Prolazile smo pored zbornice i pričale o hrani. Odjednom iz zbornice izađe razredna i zaustavi nas.
-Daphnie!
-Recite, razredna.
-Imamo novog učenika u odeljenju. U zbornici je. Da li bi želela malo da krene u obilazak škole sa tobom? Malo da mu pokažeš školu.
-Naravno, nikakav problem. -Razredna klimne glavom, te otvori vrata od zbornice.
- Williame! -Posle par sekundi, do nje dođe dečko u kojeg sam se malo pre zakucala. Kako sam zaboravila na činjenicu da je on nov i da su velike šanse da njemu treba da pokažem školu? Kad sam ga videla, kao da mi je pao mrak na oči. Ni on nije bio srećan što mene vidi. Mada na njegovom licu se videla potpuna ravnodušnost. Izgledao je kao da mrzi ceo svet sa tom ozbiljnom facom. Bilo mu je skroz svejedno ko će ga odvesti u obilazak škole, ali je najmanje želeo da to budem ja.
-Daphnie, ovo je William, naš novi učenik. Ostavljam ga sad tebi, sprovedi ga malo kroz školu.Znam da je u sigurnim rukama.- kaže i namigne mi, a zatim uđe nazad u zbornicu. Okrenula sam se ka Ronnie, međutim nje tu nije bilo. Gde je sad isparila ta budala? Sad je našla da me ostavi samu. A namerno je to uradila.
-Što se okrećeš? Ispred tebe sam!
-Ma, mislila sam da... -Prekine me na pola rečenice.
-Znači i pored toga što si drska i bezobrazna, još si i ćorava i glupa. *kaže, a zatim prođe pored mene. Okrenula sam se za njim i gledala ga smrtonosnim pogledom. Odjednom, kao da je znao da ga gledam, okrenuo se ka meni.
-Ideš li? Treba da mi pokažeš školu.
-Što ja da ti pokazujem? Ja sam drska, bezobrazna, glupa i ćorava.- kažem ljutitim glasom. Nasmejao se.
-Wow, ti umeš i da se nasmeješ.
-Molim te, kreni.
-A umeš i da kažeš "Molim te"?- kažem i prođem pored njega namerno zakačivši ga ramenom. Stajao je u mestu, a onda sam se ja okrenula ka njemu.
-Ideš li?
-Idem, idem. -Dođe do mene, te zajedno krenemo hodnikom škole.