"Igra života"

38. deo

-Zaljubila si se.
-Nisam.
-I to onako baš.
-To je nemoguće. To je prosto nemoguće.
-Džabe poričeš kad se iz aviona vidi da jesi. Ne bi džabe osećala te leptiriće.
-Ronnie, šta ako se stvarno jesam zaljubila? A to ne valja sada kada treba da razmišljam o svojoj budućnosti, o fakultetu, o Harvardu.
-Šta ako je i William deo te tvoje budućnosti? Daphnie, ako si se zaljubila, a jesi, samo slušaj svoje srce.
-Šta da radim, Ronnie? Osećam se tako zbunjeno. Pomozi mi.
-Ne mogu ti ja tu nešto mnogo pomoći.
-Dobro, daj mi neki savet makar.
-Pričaj sa njim.
-Molim?
-To što si čula.
-Jesi li ti poludela?
-Ti se čak i plašiš zaljubljivanja. Ne brini, drugarice moja najbolja, sve je to sasvim normalno.
-Ali ja ne želim ništa više s njim od prijateljstva.
-Neka tako i bude za početak. Najveće ljubavi nastaju baš iz prijateljstva.
- Znači danas posle škole da popričam sa njim?
-Naravno.
-Hvala ti, Ronnie. *kažem, te je čvrsto zagrlim.
-Samo...
- Šta? *kažem ne puštajući je iz zagrljaja.
-Nemoj da bude drug, drug, pa drugo stanje. *kaže kroz smeh.
-Ronnie... *kažem, te je pustim iz zagrljaja, a zatim i ja počnem da se smejem.
-Ne brini, neće biti. *Ronnie skrene pogled sa mene i pogleda ka vratima.
-Eno ga William sa Polom. *Okrenem se i stvarno ga ugledam. Pogledao je u mene i nekako se slatko nasmejao. Istim takvim osmehom sam mu uzvratila, a zatim se okrenula ponovo prema Ronnie.
Ja:Kako da ga pozovem?
Ronnie:Samo ga pozovi ovamo, a možete i da izađete iz učionice. *Potvrdno klimnem glavom, te ustanem sa stolice.
-Williame, možeš li da dođeš? *William ustane sa stolice i dođe do mene.
-Moram nešto da te pitam.
-Šta?
-Hajde, reci ti prva.
-Ne, ti pitaj prvi.
-Dame imaju prednost.
-Od kad si ti tako fin prema meni?
-Zar ćete sad da se posvađate? Samo pitajte jedno drugo šta imate.
-Ti si muško, ti si hrabriji.
-Ali ti si mene zvala.
-Zaboga! Kada ne možete da se dogovorite ko će prvi, recite onda u isto vreme.
- Može?
- Može.
-Hajde, ja ću da vam odbrojavam. Tri, četiri, sad!
- Je l' možeš danas posle škole napolje? *kažemo u isto vreme. Molim? Je l' to on mene pozvao napolje posle škole? Isto ono što sam i ja njega htela pitati.
-Ti to mene zoveš napolje?
-Pa i ti mene, kolko sam skontao.
-Dobro si skontao.
-Otkud to?
-Moramo da pričamo.
-O čemu?
-O nama.
-O nama?
Ja:Da.
-Zar tu ima nešto da se priča?
-Ima itekako. Bar sa moje strane.
-Pa mislio sam da sa tvoje strane nema.
-Znači nema sa tvoje?
-Ne, ne, pogrešno si razumela. Ima i sa moje strane, ne brini. Samo si me zbunila, nisam očekivao.