"Igra života"

82. deo

-Hoćeš da prošetamo?
-Jesi li dobro, Will? *kaže, te mi se približi. Gledala me je pravo u oči. Ne znam kako sam izdržavao, a da ne zaplačem pred njom. Nisam želeo da je lažem. Nisam bio dobro.
- Nisam. Prijala bi mi šetnja sa tobom. *Daphnie potvrdno klimne glavom, te me uhvati za ruku i dovuče do ulaznih vrata.
-Mama, odosmo Daphnie i ja malo da prošetamo!
- U redu! *Izašli smo iz kuće držeći se ruku pod ruku. Ćutali smo sve dok nismo došli do parka koji je bio blizu. Seli smo na klupu. Nisam više mogao da izdržim. Iz mojih očiju krenule su da idu suze. Daphnie je to odmah primetila, te me je zagrlila. Moja glava bila je na njenim grudima.
-Slobodno se isplači. Biće ti lakše.
- Mogao sam da budem stariji brat jednoj maloj devojčici. Čuvao bih je kao malo vode na dlanu. Kao što tebe Mike čuva. Imao sam toliko planova za nas dvoje. Zamišljao sam mnogo toga: kako se igramo u pesku, kako se svađamo oko crtaća, kako je puštam da me pobedi u fudbalu i još mnogo toga. Ali je taj vozač u alkoholisanom stanju odlučio da nam poremeti planove. *Zastao sam na trenutak da uzmem malo vazduha, te nastavio da pričam.
- Ja sam bio mali, pa nisam baš najbolje ni razumeo šta se desilo. Mama je bila u teškoj depresiji tri godine. Nakon što je ona izašla iz te depresije, moje ponašanje je postalo nezamislivo. Međutim, roditelji me nisu sprečavali, bili su popustivi prema meni baš zbog toga. U školi sam se svaki drugi dan tukao. Roditelji su stalno morali na razgovor kod učiteljice, a ja na razgovore kod psihologa. Kasnije sam bio i gori- vukao sam devojčice za kosu, vređao koga sam stigao, imao sam trojku iz vladanja. Verovala ili ne, u sedmom razredu sam počeo da pušim cigarete. Tata me je jednom uhvatio i opalio mi je takvu šamarčinu da mi više ne pada na pamet ni da pogledam cigare, kamoli da ih koristim. Kako sam bio stariji, sve sam bio gori.
- Rekao si da su tvoji roditelji i ranije bili ovde, a ti sam tamo. Šta si uradio, pa si ih naterao da i tebe dovedu ovde i presele se jednom za sva vremena ovde?