"Igra života"

10. deo

-Kako je nepristojan ovaj William!
-To ti ja pričam sve vreme.
-Prođe pored tebe, neće čak ni da ti se javi.
-Ni ne želim da mi se javlja.
-Mogao je makar da kaže "Ćao, Daphnie. Vidimo se sutra" ako već ne želi da te zove na dejt.
-Ronnie, kakav dejt sa njim?
-Pa znaš oni romantični dejtovi.
-Neka, neka! Pre ću sa žabom otići na dejt, nego sa njim. -Izašle smo iz škole, a zatim se uputile ka tržnom centru koji je bio u blizini.
William POV: Stajao sam na autobuskoj stanici i čekao bus sa slušalicama u ušima. Odjednom, neko stavi ruku na moje rame. Očekivao sam da je to Daphnie, te sam se nasmejao.
-Daphnie, molim te, pusti me! Kloni me se. Neću imati obzira prema tebi zato što si devojčica. -kažem, a onda se okrenem. Međutim, to nije bila Daphnie, kao što sam očekivao, nego Pol, momak iz mog odeljenja. Zašto sam uopšte očekivao da je to Daphnie? Ko da ne znam da ona mene nikad ne bi ni pipnula. Mada, ne bih ni ja nju.
-Hej, druže, koji bus čekaš?
-Bilo koji, izlazim za dve stanice.
-Zašto si mislio da je Daphnie? -Dobro pitanje. Voleo bih da znam odgovor na to pitanje, ali nije ga bilo u mozgu. Ne znam zašto, ali odgovor na ovo pitanje prosto ni sam nisam znao.
-Pa...
-l zašto si takav prema njoj? Šta ti je skrivila?
-Ta mala je previše drska i bezobrazna.
-Nadam se da znaš šta se njoj desilo.
-Znam, ali to što je život okrutan prema njoj ne znači da ona treba da bude okrutna prema svimanama. -Dok sam ja pričao o Daphnie, Pol se smeškao.
-Vidim, baš ti je ušla u glavu.
-Zar ćeš sad da me zezaš za nju?
-Pa sad... -Oštro sam ga pogledao.
-Ne pomišljaj, naročito ne u njenoj blizini.
-Pa kolko ja znam vas dvoje niste u blizini. To čak ni ne želite. Sediš u najdaljoj klupi od nje. Ili to možda znači da bi ti voleo...- Prekinem ga na pola rečenice.
-Evo mi ga bus. Vidimo se sutra, Pol.
-Vidimo se. -Ušao sam u bus i ponovo vratio slušalice u uši. Međutim, nisam slušao muziku. Razmišljao sam o Daphnie i o Polovim rečima. Ne, to nije istina! Ne želim je u mojoj blizini! Ja, pa jedan veliki razmak, pa Daphnie. Ne želim ni da mi se više mota po glavi,a iz nepoznatog razloga je ne mogu izbaciti iz iste. Izašao sam iz autobusa, te se uputio ka kući. Za vrlo kratko vreme ušao sam u kuću.
-Stigao sam!
-Hajde, požuri, sine! Večera je na stolu!- Bacio sam ranac na krevet,a zatim došao do trpezarije. Mama i tata su već sedeli za stolom i čekali me.
-Prijatno.
-I kako ste proveli dan?
-Papiri, papiri, papiri. Ceo dan samo neka papirologija.
-Nadam se da si ti bolje proveo dan.
-Da. Kako je bilo u školi? Je l' ti se dopada?
-Pa, nije loše. Okej je škola, stvarno. Šteta što je ovo poslednja godina.
-Danas uopšte nisi delovao tako. Je l' Daphnie odgovorna za to?
-Koja Daphnie?
-Ma niko bit... -Mama me prekine na pola rečenice.
-Daphnie, naša buduća snajka.
-Buduća snajka?