"Igra života"

5. deo

-l?
-Šta i?
-Zašto si došao ovde da mi upropastiš ovu poslednju godinu?
-Nisam ja kriv za to.
-Nego ko?
-Ako iko ovde tebi upropašćava poslednju godinu, to si onda ti sama.
-Ja sama?
-Da, ti.
-U redu, a ja pitam zašto si ti došao da je još više upropastiš?
-Pokušavaš li ti to da saznaš nešto o meni?
-Ne, ne interesuješ me.
-William Mitchell. Živeo sam na Floridi...- Prekinem ga na pola rečenice.
-Nije da me nešto posebno zanima, ali šta te dovodi u Kaliforniju?
-Što pitaš ako te ne zanima?
-A možeš li ti da odgovoriš na neko pitanje, a ne postaviš neko svoje pitanje? Je li to uopšte moguće?
-Mama i tata su se ovde preselili zbog posla. Dugo sam živeo sam na Floridi, ali...
-Da pogađam- bio si nestašan, pa su te ovog puta poveli sa sobom?
-Tako nekako.
-Bolje da su te ostavili tamo, pa luduj kolko hoćeš.
-Molim?
-To što si čuo!
-Ništa nisam čuo, baš zato i pitam.
-Ništa nisi čuo?
-Pa toliko si mi nebitna da te čak ni ne čujem.
-Sad je dosta! Ni ti ni ja ne želimo ovaj obilazak jedno sa drugim! Idi sam gde god hoćeš! *kažem besno, a zatim mu okrenem leđa i uputim se ka učionici u nadi da će Ronnie biti tamo. On će mene da vređa? E pa ne može!

William POV: Gledao sam u nju kako odlazi. Kako se sve više udaljavala, tako mi je nestala sa vidika. Možda nisam trebao tako da postupim. Ali ko joj je kriv? Ljuti se za svaku sitnicu. Odjednom, neko me trgne iz sopstvenih misli tako što stavi ruku na moje rame. To je gospođa Isabella, moja nova razredna.
-Williame, šta ćeš ovde sam?
-Pa...
-Nije valjda da te je Daphnie ostavila ovde samog i otišla? -Prvo sam hteo reći da je mnogo bezobrazna i da ne želim da idem u isto odeljenje sa njom. Čak ne želim ni da idem u istu školu sa njom, ali to je već mnogo. Međutim, iz mojih usta izletelo je nešto skroz drugo.
-Nije Daphnie kriva, razredna. Ja sam.- Gledala me je upitno, a ja sam i sam bio jako zbunjen. Šta ja to pričam? Naravno da nisam ja kriv, već ona, ta mala, drska, umišljena devojka. Međutim, iz mojih usta su nastavile da izleću druge stvari.
-Ja sam joj rekao nešto uvredljivo i ona se naljutila.
-Moram priznati, ni Daphnie nije izgledala baš toliko srećno kad je videla da tebi treba da pokaže školu,ali ona je jedna jako dobra devojka. Znaš... ta devojka nema majku. Umrla je na porođaju s njom. Živi sa ocem i starijim bratom. Otac joj se zove Charlie, a brat Mike. -Izgledao sam skroz nezainteresovano za ovo što mi priča, ali u dubini srca nešto me je teralo da slušam o njoj. I ne znam zašto, ali slušao sam. I to pažljivo.
- Tako da s njom moraš jako nežno i pažljivo.
-U redu, hvala Vam. Odoh ja sad, uskoro će čas, a Daphnie mi je rekla da imamo danas internu.
-Doviđenja, vidimo se. -Okrene mi leđa, te ode. Nisam znao da je život toliko okrutan prema toj devojci. Stvarno jesam pogrešno pristupio. Možda da probam da joj se izvinim? Ma jok! Nek se ona prvo izvini meni što se tako ponašala. To što je život prema njoj okrutan, ne mora da znači da ona treba biti takva prema svima nama.