Krvne veze

11. deo - Nešto novo, nešto skoro izgubljeno

"Ne možeš da odeš kada stvari postanu preteške da bi ih podneo! Greg!"
Margaret vrišti za mnom i ne mogu a da se ne okrenem ka njoj. Čuvari se prave da gledaju svoja posla, ali vidim Renoa kako mi pruža ključeve od auta.
"Ne mogu da ostanem."
Govorim teško udišući vazduh kada se ona nađe tik ispred mene. Lepršavi rukavi njene bluze me nerviraju jer talasaju svuda oko nje dok gestikulira rukama.

"Svesna sam koliko si povređen, ali slušaj..."
Počinje, a ja odmahujem glavom.
"Nisam prokleto povređen. Besan sam Margaret. Razumeš li to? Da li si toga svesna?"
Unosim joj se u lice, moj hladan i zadihan dah se susreće s njenim mirnim. Hvata me za ruke kao da će to sve da reši.
"Želim da ti budem cimerka. I želim da me upišeš u svoj dnevnik."
Uprkos svom besu koji mi seva kroz glavu uspevam da otpuhnem kao da je to već rešeno.
"To je registar i dobro je da hoćeš jer sam već kupio stan."

Vozim je do verovatno najbučnije ulice u centru Vegasa i parkiram auto kod disko kluba iz kog se čuje nesnosna muzika.
"Šećerna vuna!"
Margaret viče kao malo dete i ide ka uličnom prodavcu slatkiša da bi kupila pufnasti slatkiš a meni kroz glavu prolazi samo Aleks. Pa kupovina stana jeste pobeda, zar ne? Pružam novac prodavcu dok gledam u ozareno lice plavooke devojke.
"Ovo je pozamašna napojnica momče. Šta si radio? Opljačkao banku?"
Čujem njegov glas, ali i Margaretin smeh.
"Igrao sam šah."
Njene oči susreću moje a glasan smeh odjekuje bučnom ulicom dok stavlja komadić slatkiša u usta.

"Hvala za vunu. Sledeći put ja častim."
"Nadam se da to nije otrcan način da mi kažeš kako muškarci i žene imaju potpuno ista prava."
Konačno ključ ulazi u ključaonicu pa ponosno otvaram vrata svog novog doma.
"Ne, to je...pa to je moj način da... Vidi ja ne znam baš s ljudima. Samo sam htela da kažem hvala."
Govori naposletku, a ja odmahujem glavom.
"To mi ne smeta. Ne znam ni ja baš s ljudima. Moja najbolja drugarica ima tek trinaest."
Ostavljam je u čudu prvo svojim odgovorom, a onda belinom stana.

"Ovo je...sve je tako belo."
Margaret odmah gura šećernu vunu Gregu u ruke i odlazi da pogleda dnevnu punu svetlih elemenata. Bež kauč, isti takav dvosed, fotelja sa jastučićima, lampa na stočiću od stakla, komoda za TV sa fiokama i beli tepih. Kuhinja je spojena sa dnevnom i naravno da su u tonu. Obe spavaće sobe su iste. Francuski ležaji, opet lampe na komodama i ormari. Kupatilo ima samo tuš kabinu i vidi da su neke Gregove stvari smeštene tu. Brijač, pena, šamponi i kupke...
"Jednostavno je. Mislio sam da bi volela da sama ukrasiš..."
Zastao je kada su joj se oči zacaklile.
"Lepo je. Prelepo je."
Ispravila se, potrčala ka njemu i obavila ga rukama oko vrata tako da je umalo ispustio vunu.

"Hej!"
Zasmejao se na njen gest i zažalio kada je video kako ga posmatra. Kao da ga je neko udario pesnicom u stomak. Njene oči ga posmatraju tako zaneseno.
"Ovo je prvi put da se zaista smeješ."
"Nemam baš čemu da se smejem."
Odgovara joj te se izmiče, ali ne uspe to da uradi pre nego što njene usne ostave vlažan otisak na njegovom obrazu.
"Hvala ti."
Konačno se odaljila na njega. Ponovo je počeo da diše.

"Moramo da kupimo posuđe i u frižideru nema apsolutno ništa tako da odmah idemo u kupovinu. Sutra ujutro ću te odvesti kod svog šefa."
Na trenutak je oklevala pa pošla za njim iz stana iako je to bilo nešto najteže što je uradila. Miris novog doma bio je nešto posebno.

"Još uvek je ljuta na tebe?"
Sebastijan je ispijao drugo pivo, ali je zato Sem bio već na šestom.
"O da. Ako uskoro nešto ne preduzmem plašim se da će tražiti razvod."
"Druže, ne shvatam zašto si uopšte krio to od njih."
Sem ga je pogledao zakrvavljenim očima i ovaj je shvatio da nije spavao najmanje dva dana.
"Nisam hteo da prihvatim da bi neko mogao da ubije nju."
"Imala je previše neprijatelja, mislim da je..."
"Ne razumeš."
Presekao ga je Sem.
"Neko je ubio nju. Margo Kords. Nisam glup, znam da ju je volela samo porodica i eventualno šef zbog dobro obavljenih poslova, ali ona nije bila neko ko se nije pridržavao mera bezbednosti. Nikada mi nije bilo dozvoljeno da dovodim prijatelje, uvek sam morao da se javim kada zove, nikada je nikom nisam pominjao. To su bila pravila. Ako je neko pazio to je bila ona. Kako se onda neko samo uvukao u kuću i spalio sve do temelja?"

Sebastijan je odmahnuo glavom.
"To nije odgovor na moje pitanje. U žalosti si, ali znao si da će svo troje biti takođe."
"Nisam hteo da im kažem jer sam znao da će otvoriti stare rane. Hteo sam da pronađem osobu koja ju je spalila živu i da joj kidam parče po parče. Nisam hteo da ispaštaju ponovo."
Sem je potegnuo bocu ponovo, ali mu je Sebastijan izbio iz ruke i slomila se ispod šanka za kojim su sedeli.
"To je sebično od tebe."
"Gospodo..."
Konobar se pojavio sa zaduženjem da ih zamoli da odu, ali to nije bilo potrebno. Sebastijan je prebacio ruku svog pijanog prijatelja preko ramena i izašao iz bara na svež vazduh.
"Idemo da joj se izviniš."
"Ne..."
"Hoćeš da se razvedeš?"
"Ne..."
Pijano je mumlao odgovore Sem.
"Onda idemo da se izviniš."
"Ne..."
"Ma začepi više."
Sebastijan ga je lupio po glavi pa ga odvukao do svog auta bacivši ga na zadnje sedište.
"E sad ću opet da vidim onu ludaču. Prosuće mi gomilu pitanja...ponovo."
Šutnuo je zadnju gumu i streljao obamrlog Sema pogledom.
"Prokleti brakovi..."