Krvne veze

55. deo - Déjà vu

Greg je krenuo kući odmah nakon obavljenog posla. Da bi neko došao na mesto ubistva Greg je pucao u slovo H i oborio ga. Pokupio je Dejmijanovo srce, spustio je isto na suvozačevo sedište i krvavih ruku krenuo na put.
"Pa biće to vraški dobra predstava. Kradljivac srca. Možda te tako nazovu."
Margo sedi pozadi budući da je suvozačevo mesto zauzeto. Greg podiže obrvu.
"Ako mi kažeš da je moja podsvest pokupila moj smisao za humor verovatno ću se onesvestiti."
Margo otpuhne.
"Čisto sumnjam da je to moguće pored ovakvog adrenalina..."
Margo se smeje. Greg se smeje.
"Nemoj mi reći da postaješ zavisan?"
"Misliš li na ubijanje?"
"Naravno da mislim na ubijanje."
"Ne verujem da ću postati zavisan. Ali zabavno bi bilo imati kolekciju."
Greg je bacio pogled na srce pored sebe.
"Jesi li ti ikad skupljala nešto?"
"Šta misliš?"

Greg je pričao s Margo celim putem do Vegasa. Nije oka sklopio, a kada je ušao u kuću u sedam ujutru, odmah je otišao u podrum preuređen tako da predstavlja Semovo hitno kupatilo. Kupatilo koje je koristio za slične situacije u kakvoj se sada Greg nalazi. Za slučaju da dođe krvav. Greg je pažljivo prao srce. Molio se da u špajzu Alisa ima neku dovoljno veliku teglu. Može da ostavi srce u svojoj sobi, tako da mu uvek bude na vidiku. Čuo je škripanje iza sebe, ali nije zastao s pažljivim pranjem. Pet trenutaka kasnije se okrenuo na peti i na vratima ugledao devojčicu kako zaprepašćeno zuri u organ u njegovim rukama. Kada je podigla pogled niz njegove ruke u skoreloj krvi nije vrisnula. Otrčala je uz stepenice i zatvorila vrata svoje sobe pa prišla psećoj korpici. Panč joj se obradovao i zamahao repom. Čula je kako se vrsta otvaraju. Greg stoji na dovratku, posmatra je. Pokušava da protumači njen izraz lica i shvati njena osećanja.
"Vratio sam se."

Govorim devojčici savršeno svestan da sam je prestravio na smrt. S obzirom da nije otišla da povrati verujem da ne shvata u potpunosti šta je videla.
"Ti si kao tata."
Rekla mi je i ostavila me zatečenog. Glas joj je piskav, srce mi staje na sekund.
"Često ustajem noću da pijem vode. Nikad je ne donosim gore zato što želim da vidim šta tata radi tamo dole. Dva puta sam ga uhvatila kako pere krv. Svaki sledeći put je zatvarao vrata, ali to me nije sprečilo da silazim i proveravam."
Izbrblja na brzinu. Pominje krv. Ne pominje srce. Ponovo počinjem da dišem.
"Prestani to da radiš."
Obrecnuo sam se na nju. Nije njena krivica jer je radoznala, ja sam taj koji je trebao da zatvori vrata.
"Ko zna šta će se desiti ako naletiš na Alisu i njene špriceve tamo dole."
Klimnula je glavom.

"Bila sam u njenoj ostavi. Nisam smela prag da pređem koliko je natrpano svime i svačim. Ponekad mislim da tamo vrši eksperimente s našom krvlju."
Smejem se.
"Koliko tačno znaš?"
"Sve."
Odgovara kao da to ništa ne menja i ja prihvatam tu jednu reč klimanjem glave. Teško prihvatam. Jedva. Zato što sam, izgleda, zaboravio kako je to biti dete.
"I niko osim Sema - i sada mene - nema predstavu?"
Klima glavom.

"Kada bi mama i tetka znale zabranile bi mi da izlazim iz sobe posle devet i natrpale mi sobu kao bunker za preživljavanje iz zombi filmova. To bi bilo jezivo. Volim da znam šta se dešava."
Kasno je - bolje reći rano je. Oči su joj širom otvorene. I ona proučava mene. To me užasava isto toliko koliko i sve ovo što mi govori.
"I dovoljno mi veruješ da ću čuvati tvoju tajnu iako smo se juče upoznali?"
Pitam i naslanjam glavu na dovratak.
"Vodim se porodičnim kodeksom. Ti si čudan. Ti razumeš."

Smešim se, ali osmeh iščezne onog trenutka kada se pojavi. Shvatam da je se plašim. Shvatam da se plašim da se ponovo povežem sa nekim, pogotovo ako je to petogodišnje dete kakvo sam ja nekada bio. Ipak nastavljam da pričam. Tešim se time da me se ne plaši. Ljuti me to što se ne plaši. Ljuti me jer znam da će, kao ja, provesti svoj život ovde, sa nama, upućena u svaku lošu stvar koju uradimo, svestan da će jednog dana i ona raditi isto što i mi.

"Ja nisam čudan, ja sam natprosečno inteligentan."
Odgovaram joj uz gestikuliranje rukom.
"Trebalo bi da si nasledila nešto moje pameti."
"O da?"
Prekršta ruke.
"Da. Malo ko je završio fakultet u ludnici."
Širi oči u neverici.
"Lažeš!!!"

Koliko god želeo da nastavim ovu konverzaciju primećujem njen mali ranac pored kreveta i cipele. Zastenjem bolno.
"Nemoj da mi kažeš da od pete godine moraš u školu..."
"Mama to zove vrtićem. Kaže da je korisno da se družim s decom svog godišta. Ja mislim da je to sranje."
Ni ne trepnem kada čujem njenu psovku. Klimam glavom.
"Imao sam isti stav i još uvek imam. Želiš palačinke?"
"Ti ćeš ih spremiti?!"
U neverici pita. Podigla je glavu sumnjičavo.
"Ja sam bio šampion u jedenju palačinaka u tvojim godinama. Koliko teško može da bude pravljenje?"

Ispostavilo se da su mi dve završile u psećoj činijici dok sam shvatio da sam zaboravio brašno. Kada sam stigao do pete nos mi je bio beo od istog, ali Margo je pojela sve tri koje sam servirao ispred nje.
"Ima li sladoleda?"
"Tata uvek kupi. Krišom jedemo."
"Pa znajući njegov apetit verovatno je ostalo još dve kašike."
Zagunđam kad skinem poklopac s činije i shvatim da sam u pravu. Sastružem taman toliko na palačinku i uvijem je lepo pa stavim na njen tanjir. Lupim o sto kao da je ovo odlučujući trenutak.
"Zvao sam ih pobedničkim palačinkama."
"Drugi déjà vu."

Gledam kako Margo sedi odmah do moje sestričine.
"Ubila mi je decu Greg. Morala sam da se posvetim njenom uništenju. Sada shvataš na šta mislim."
"Ne znam. Na šta misliš?"
"Proveo si tako malo vremena s bebom. I u samo jednom danu si uspeo da zabrljaš stvar i popraviš je palačinkama. Dao bi život za ovo malo stvorenje."
"Bih. Ona mi je sestričina."
"I voliš je."
"Pretpostavljam da se to dešava kad imaš sestričinu."
Klimam glavom kao da je to najgluplja rečenica ikad izgovorena.
"S kim, zaboga, razgovaraš?"
Odlučim da joj kažem istinu. Na kraju krajeva ipak misli da sam čudak.

"Sa tvojom bakom. Stalno mi je u mislima i neće da mi se skine s vrata. Trenutno implicira na to kako te volim."
Saginje glavu i sakriva smešak, ali ipak ga vidim.
"Taman kad pomislim da ne možeš biti čudniji."
Smejem se. Isključujem ringlu. Uzimam njen ranac.
"Odvešću te u tu glupsoriju u koju te je Natali upisala..."
"Ne postoji reč glupsorija. I ti kažeš kako si završio fakultet?"
"Kupiću ti sladoled ako prestaneš da me ponižavaš."
"Zaista misliš da ću da padnem na tako jeftinu ucenu?"
"Tri sladoleda."
"Dogovoreno."
Radujem se njenom tinejdžerskom dobu u kom neće biti ovako lako potkupiti je...

Kada mi konačno objasni gde se nalazi vrtić već sam potrošio svo gorivo, a ona je pojela tri sladoleda i sva je musava. Pružam joj vlažne maramice koje znam da Alisa drži u kaseti svakog auta. Briše celo lice i otvara zadnja vrata. Izlazi, ali odmah otvara suvozačeva.
"Ti si moj omiljeni ujak."
"To kažeš samo zato što si dobila doručak, tri sladoleda i vožnju do ovog pakla."
Smeje se.
"Ne, to kažem zato što je Lukas skupog ukusa u glupim odelima."
Smejem se gromoglasno, ali ona zadržava ozbiljan izraz lica.
"Svaki put kad se vidimo, obavezno mi kaže kako treba da učim italijanski."
Strese se i na samu pomisao. To tako liči na njega.
"Kada sam ja imao pet..."
"Ako mi kažeš da si znao tri jezika povući ću ovo o omiljenom ujaku."
Zapreti mi prstom.

"Ma ništa slično. Hteo sam da kažem da sam ga gurao niz stepenice i postavljao mu autiće ispred kreveta. Jednom sam mu napunio papuče blatom i isekao džepove na njegovim kaputima."
"To je kul. Setiću se toga kad sledeći put bude došao."
Oduševljeno kaže pa zatvori vrata i mahne mi, ali taman što se spremim da krenem opet dođe do auta.
"Hoćeš li da izvedeš Panča kada se vratiš kući? Sinoć sam zaboravila i napravio je nered u kućici za lutke."
"Dogovoreno. Naučićemo ga nekim trikovima kada se vratiš."
Ovaj put ja mahnem njoj i izgubim se iz vida.