Krvne veze

27. deo - Bliski susret na daljinu

"Jesi li spreman?"
Ujak Frenk se smeši dok me gleda. Stojim u crnom odelu i lakovanim cipelama, čekam da mi jedna od kućnih pomoćnica pomogne s manžetnama.
"Ovo je tvoja peta primopredaja, a još uvek si napet."
Okrećem se ka vratima i primećujem kako ujak više ne hoda sa štapom.
"Ja sam napet, ali ti si povređen."
"O ma prestani, ako ne pokušam da se oslanjam na ovu nogu bez pomoći nikada neće zarasti u potpunosti!"
Žali se Frenk, ali ipak staje ispred mene da mi obriše nepostojeću prašinu s ramena.
"Natalin termin je za mesec dana. Ako ne budeš tamo kada rodi bebu nikada sebi neću oprostiti jer sam te doveo ovamo."
"Ujače ne moraš da brineš. Ovde sam dokle god sam ti potreban. Pišem im svakodnevno, sestra je dobro, svi su dobro i znam da me željno iščekuju, ali moj posao nije gotov. Neće biti sve dok ne saznam ko je PL."

"Redžinald ti šalje mejlove i pisma? Ima li pomaka o njoj?"
Ćutim kada ujak sedne na francuski ležaj s prelepo izrezbarenim uzglavljem.
"I dalje misliš da je to bio Laboner?"
Sedam do njega, a kada mu ne odgovorim potapše mi koleno.
"On je stara krtica dečko moj, ali izašao nam je u susret toliko puta... I dok je moja sestra bila živa i kada je umrla..."
"Ubio je Seta."
Gledam ujaka kako vrti glavom.
"Ubio ga je jer je bio odan njoj pre nego njemu. Video je to kao izdaju i ne mogu tvrditi suprotno."
Hvatam sebe kako preplićem prste i verujem da ću zažaliti zbog sledećeg pitanja, ali ipak se okrećem ka Frenku da bih ga postavio.
"Je li bila loša osoba?"
"O dečko moj...mora da je baš mrziš."

Frenk se vratio u svoju radnu sobu žalostan zbog Gregove prećutne potvrde dok je ovaj otišao na sastanak. Ljudi s kojima su sada poslovali su tražili strogo tajnu predaju droge na imanju Hoši koje je pretrpelo masakr pre dvadeset godina. Slučaj nikada nije rešen, a to mesto je napušteno otkako su počele priče da je ukleto. Natali bi se oduševila, mislio je Greg polako žvaćući kuglu od pirinča. Alisa bi se razočarala kada bi videla da je domaću kuhinju zamenio pirinčem. A Sem? Sem bi uživao u pogledu dok se vozi helikopterom. Bože koliko mu nedostaju.

Troje mišićavih telohranitelja, takođe u crnim odelima, izlaze sa mnom polako se krećući ka kući oblepljenoj trakom kao znak da se ne ulazi unutra. Traka koja se proteže oko garažnih vrata je presečena pa odmah krećemo tamo, troje telohranitelja i ja. Ovo zapravo dođe veoma ironično. Zamislite da ste bogat diler droge koji nadmeno ulazi s troje gorila u napuštenu kuću daleko od grada... Trebalo bi samo da ušetam unutra i povičem 'annyeong, mayagsang' mada sam ja ovde diler.

"Oružje."
Telohranitelj naših kupaca se pojavi, krupan Afroamerikanac koji priča na tečnom engleskom.
"Naravno."
Vadimo pištolje i noževe iz pojasa. Ja vadim šibice iz jednog džepa i bokser iz drugog. Ne smešim se kada prolazim pored crnca, a on pruža ruku ka meni zbog čega se Kodi, jedan od starijih telohranitelja isprsi ka njemu.
"Izvadi džepni nož iz cipele i predaj mi tu iglu koja ti marljivo drži kosu."
Kezim se i čovek mi uzvraća blagim osmehom dok vadim iglu-ukosnicu iz kose. Alisin trik koji mi je spasio život već dva puta u Hong Kongu.
Konačno prolazimo pored njega, ali u garaži su samo dva telohranitelja koja čuvaju uzak hodnik. Ne moram da budem genije da bih znao da vodi do kuće. Prolazimo uz klimanje glave dvojici Kineza.
"Zatvorena vrata."
Kaže Rej, mlađi telohranitelj.
Ne seri Šerloče...

Guram zarđala vrata da bih se našao u punoj prostoriji ljudi okružen automatskim puškama. U skoro potpunom mraku. Oči mi se suze dok pogledom posmatram ljude oko sebe. Istina, ljudi kojima isporučujem robu traže diskreciju, ali ovo je previše, čak i za one koji primaju pošiljku.
"Pucnem prstima pa Rej spusti kofer ispred mene i otvori ga. Paketi najčistijeg heroina se prostru pred ljudima i jedan od njih istupi.
"Nama su rekli da ostavimo oružje."
"Mera predostrožnosti."
Obaveštava me krupan čovek u uniformi, rekao bih vojnik po držanju, ali onda bih morao i ostale da svrstam u vojnike. Mrštim se pa sledim instinkt.
"Zašto bi vojsci trebao heroin?"
Čovek se nasmeši dok liže palac isprobavajući robu pa me pogleda. Ne vidim mu oči, jedino što osvetljava prostoriju su dve baterijske lampe sa suprotnih strana sobe.
"Ne treba nam. Treba našem šefu."
"S kim poslujem?"
Pitam, a vojnik se okrene da bi klimnuo glavom i par vojnika se pomeri, a ja dobijem pogled na figuru prekrštenih nogu s čašom vina u ruci. Podiže je ka meni i ja hvatam sebe da klimam glavom. Iza njihovog šefa stoji još dva vojnika.
Sada njihov šef pucne prstima zbog čega mi se usne trznu, pa jedan vojnik donese kofer ispred predstavnika. Ovaj ga otvori.
"Petnaest hiljada američkih dolara."
"To nije ni trećina love koja nam treba."
Podsmehnem se u sekundi u kojoj se baterijske lampe gase.
"To je sve što ćeš dobiti. Ako uspeš da izađeš odavde živ, naravno.

[Pustite pesmu Play with fire - Sam Tinnesz.]

Prostorija se ispuni plavim svetlom pa natpisi po zidovima, plafonima i podu postanu suviše čitljiva. Grlo mi se steže, vilice takođe i zubi mi škrguću. Dođavola. Zamka. Telohranitelji zauzimaju odbrambeni stav i štite Grega svojim telom.

Greg je skupio pesnice. Cela prostorija, puna slova. Samo dva slova. PL. PL. PL.

PL.

PL.

PL.

Figura na stolici se kikoće i trese toliko jako da se vino prosipa iz čaše, a ona je baca o zid. Kikoće se još jače kada staklo pukne i razleti se svuda.
Greg upućuje toj figuri svoj najjeziviji osmeh uz krivljenje glave dok shvata ko je šef. Ko sedi u stolici. Ko se ludački smeje.
'To nisu ljudske oči.'
Rekla mu je Margaret i uznemiren je jer ne može da ih vidi sam.
"Poslala si ubicu na mene..."
Greg podiže kažiprst kao da hoće nešto da naglasi. Žena prestaje da se kikoće.
"Podbacila je."
Predstavnik vojnika se više ne smeje Gregu.

"Ovo je samo upozorenje."
Govori mu praveći tri koraka unazad.
"Nije me lako uplašiti."
Postaje razdražljiv, a ne skida osmeh i PL se smeje još više. Jedan od vojnika joj dodaje kutijicu. Kada vidi plamen Greg shvati da su to šibice. Njegove šibice.
"Želi da znaš da ona uvek posmatra. Tebe, lovca, farmaceutkinju i medicinsku sestru i njeno nerođeno dete."
Taman što se zaleti ka toj prokletoj ženi ona spusti šibicu pa Grega i njegove ljude obavije krug vatre.
"Prokletstvo."
Izusti a onda zabije nos u rukav sakoa da ne bi udisao dim.

Za to vreme predstavnik vojnika se progurao do svoje šefice koja se i dalje kikotala.
"Treba da krenemo."
Ustala je sa iskrivljene stolice koju su uništili odmah da ne bi slučajno ostao neki njen trag.
"Jesi li video tu iskru u njegovim očima?"
Vojnik je znao da mu je šefica pomalo luda, ali je zato, otkako je poznaje, uvek primećivala stvari koje niko nije. Čak i sada. Čak i u ovom mraku.
"On je baš kao ja."
Zaustavila je svoje kikotanje kako bi mu uputila značajno ozbiljan pogled pun samopouzdanja.
"Biće baš kao ja."
Konačno je krenula ka izlazu.
"Postaraću se za to."

Frenk je čuo auto kada se Greg vratio. Video ga je sa prozora svoje spavaće sobe. Bio je sav čađav i bez sakoa, ali njegovi odlučni koraci su bili dovoljni da mu dokažu da je sve u redu s njim. Odlučio je da ga ništa ne pita dok sam ne počne da priča. Ali Greg nije pričao. Nije ni pominjao tu noć, a nisu ni ljudi koje je poveo sa sobom.