Krvne veze

38. deo - Traume

Jedanaest godina ranije...

"Greg! Hoćeš li izaći odatle već jednom?!"
Alisa pomahnitalo lupa na vrata i čeka da izađem, ali ja ne mogu da dođem do vrata. Ne mogu da izqđem odavde. Ne mogu da ga vidim ponovo.
"Ujak Frenk je dole, čeka da te vidi."
"Prestani!"
Vrištim moleći se u sebi da ode dovoljno brzo jer postajem gladan, a čisto sumnjam da će mi Natali doneti hranu ovde bez obzira na to koliko me voli.
Alisa ponovo lupa po vratima i ovaj put puzim do njih samo da bih udario pesnicom o ista.
"On nije kriv, Greg."
Očajno ponavlja. Ne želim da slušam. Bio je ovde tri puta otkako smo sami u kući. Nijednom nisam hteo da izađem da se pozdravim jer...jer jeste kriv.
"Da smo bili ovde kada se vratila mogli bismo da je sprečimo.
Besno brišem toplu suzu sa obraza koja jedina odaje moja osećanja, iako Alisa iza zatvorenih vrata ne može da me vidi.

"Sklonio nas je jer se bojao šta bi mogla da uradi nama..."
"To je sranje i ti to znaš Alisa! Nikada nam ne bi naudila!"
Ponovo lupa po vratima i udarac je ovaj put toliko jak da mislim da će izbiti vrata iz šarki kao Hagrid, ali to ne čini.
"Naudila je sebi! U svojoj dnevnoj sobi, u kući u kojoj smo odrasli, uzela je benzin i...!"
"PREKINI!!!"
Otvaram vrata da bih se suočio sa starijom sestrom, ali onda vidim da sedi pored vrata i njene uplakane zlatne oči me gledaju s neskrivenom patnjom. U njima prepoznajem sebe, vidim svoj odraz u njenim očima. Slinim kao kakav balavac.
"Dođi ovamo."
Alisa govori tiho. Ja joj padam u naručje s glavom potopljenom u njenoj tamnoj kosi. Drži me uz sebe kao da ću nestati ako me pusti.
"Idemo napolje."
Odvaja se od mene odjednom svesna šta radi, a ja shvatam da napolje ne znači kod Frenka.

Odvela nas je do najbučnijeg dela Vegasa. Svuda je gužva, svi žure i nikog nije briga za to što smo na krovu zgrade jednog bara.
"Pusti bes da ode, Greg."
Nije morala da mi kaže ništa više. Usne su počele da mi se trzaju, ali umesto da briznem u plač pustio sam najglasniji vrisak u svom životu.

Sadašnjost...

"Zašto ja ne znam da si otišla da razgovaraš sa njim?!"
Afroamerikanac je prvi put u svom životu povisio glas na nekog. Na njeno iznenađenje to je bila PL. Njena zabavljenost je očigledna.
"Da li ti to mene ispituješ?"
"Smatram da imam pravo da znam."
Drsko je odgovorio čovek. Glava mu je obrijana i ima istetoviranog škorpiona na zadnjoj strani vrata. Košulja mu je upasana u pantalone i sako savršeno ispeglan. Sa druge strane PL nosi odeću slepljenu od znoja i kosa joj je prljava već danima, ali ona čak i ne primećuje to. Na kraju krajeva, koliko godina ju je otac držao u toj maloj prokletoj ćeliji gde nije imala ni vode ukoliko joj ne bi doneli?

"Mislio je da sam očev glasnik. Hteo je da pregovara o uslovima. Ispostavilo se da je on još jedan član porodice Kords."
Afroamerikanac nije delovao iznenađeno.
"To je bila klopka."
Samouvereno će on. PL odmahnu glavom.
"Hoće da ih uklonim. Sve do poslednjeg člana porodice."
Afroamerikančeve usne se trznu u zbunjenosti.
"Zašto to ne učini sam?"
Aludirao je na deo da su porodica.
"Ne interesuju me detalji sve dok dobijam ono što želim."
Čovek joj pruži času s vodom koju ona nezainteresovano prihvati pa otpije gutljaj.
"Mislio sam da želiš da stvoriš svoj put, a ne da ideš utabanim stazama svog oca."
PL se nasmeje iz sveg srca.
"Ne možeš da me iznerviraš. Popila sam lekove."

Tišina ispuni prostoriju, a PL skoči u trenutku kada čuje kapanje vode iz slavine.
"Okupaću se."
Naprasno kaže uz preglasno spuštanje čaše na sto.
"Nedostaje mi osećaj vode uz kožu."
"Možda bi ovaj put mogla da probaš toplu vodu."
Oprezno i tiho predloži čovek. Setio se kako je donosio tanjire i tanjire hrane, bokale i bokale vode, ali PL je uvek sledila njegova pravila. Jela ono što bi joj on naredio, pila onoliko vode koliko joj je bilo dozvoljeno, kupala se kada bi on odobrio, ali samo hladnom vodom. Zato što vojnici moraju da naviknu na svakakve uslove.
"Ne mogu."
Odgovorila je devojka tiše od šapata, a bol zbog njene prošlosti ga nikada nije jače udario.