Krvne veze

87. deo - Semjuel Kords

Trebalo im je mnogo ubeđivanja da nagovore Margo da ode da spava, ali se ipak izgubila nakon pretnje da je Greg neće odvesti kod devojaka sutra. Devojčica je uzela psa u ruke i gunđajući otabanala u svoju sobu. Alisa se pobrinula da ne namiriše kolač s višnjama i sladoled od vanile koji je ostavila za desert pa ga poslužila kada su se smestili u dnevnu sobu.
"Dobiće sutra posle doručka. Znaš da voli da se prejede slatkiša i posle joj bude loše."
Natali se svađala s Gregom koji je insistirao da devojčica pojede kolač.
"Ne vidim zašto sada ne bi jela..."
"Zato što imam nešto da vam ispričam."
Sem je uzdahnuo, lenji osmeh mu se širio licem kao da se priseća nečega. Natali se osmehnula stegnuvši mu ruku.
"Dugo nismo delili priče jedni s drugima."

Gregu je zalogaj zastao u grlu. Ne, hteo je da kaže, nemoj.
"Zašto?"
Alisa je upitala inGreg je mogao da oseti njenu napetost. Ako se ovo sad potegne i ona će jednom morati da im kaže kako je dospela u Margoino naručje.
"Ovo je privatno, ja ću se vratiti u sobu."
Enzo je stavio šake na rukonaslone fotelje i pridigao se kada mu je Sem odmahnuo rukom.
"Želim da čuješ ovo."
Novinar se zainteresovano zavalio.
"Svojevremeno, dok sam živeo s Margo i sa svojom braćom i sestrama, jedni drugima smo pričali kako smo živeli pre nego što nas je ona pronašla."
Objasnio je Sem crnomanjastom muškarcu naspram sebe. Morao je da ga uputi budući da do sada nije bio s njima. Novinar nije proveo mnogo vremena ni sa jednim članom porodice - osim sa Margo. Greg se nacerio shvativši da je Enzo Sent Džejms potajno ovo čekao. Hteo je privatne detalje mafijaškog života. Sada će ih dobiti.

"Sva pitanja sačuvajte za kraj."
Sem je pustio Natalinu ruku. Nisam mogao da zaustavim sećanje koje mi je naviralo na oči. Aleks, Natali i Margo su tako počeli svoje priče. Znao sam da će isto biti i sa Semom, ali to nije moglo da spreči komešanje u mom stomaku kada je izgovorio reči.
"Ja sam Semjuel Kords. Ja sam preživljavao detinjstvo dok me Margo nije oživela."

Trideset i šest godina ranije...
1987.

Semjuel Davenport se nagledao nasilja za desetogodišnjaka. Prošlo je tri godine otkako je otac uhvatio za ruku njegovu majku i izvukao je napolje uz reči 'bićeš mi korisnija u Vegasu'. Nikada se više nisu vratili u Ajonu. Otac ga je dugo i nemilosrdno tukao kada nije imao para za alkohol i duvan. Majka je po ceo dan šetala po gradu u kratkim suknjama kako bi mu zaradila za to. Primali su novac za njega i to je bio jedini razlog zašto ga nisu izbacili na ulicu, inače su se prema njemu ponašali kao da je gubav. Na kraju im je bilo lakše da ga ostave tu nego da plate još jednu kartu za Vegas. Bio je premršav, često se tresao i pio svu vodu koju je mogao da nađe. Naučio je da se snalazi kada je otkrio da većina kuća ima otvoren prozor u ostavi kroz koji je mogao da se provuče. Krao je u kasne sate hranu i vodu, a ponekad i odeću. Izbegavao je da krade novac u onolikoj meri u kolikoj je mogao, jer je nedostatak novca prvo što bi svako primetio. Otac ga je to naučio. Ko bi proveravao nestanak majice i pantalona? Za to je postojalo jednostavno objašnjenje: negde se zagubilo. Zime su bile kritične, ali izdržavao je s ponekom jaknicom izbegavajući da gazi u sneg koliko je mogao.

"Zdravo!"
U tri ujutru, poslednje što je očekivao bilo je da mu se neko javi dok se šunja u senkama noseći ukradene stvari.
"Zdravo?"
Nesigurno je odvratio Sem ženi crvene kose u crnom dugom kaputu. Njene tužne plave oči su ga podsetile na njega samog.
"Ja sam Margo."
Sem je bio van sebe od zbunjenosti. Šta hoće ova gospođa u ovako sitne sate? I da li mari za to što on nosi puter, banane i hleb u rukama umesto u kesi? Šta da odgovori ako ga bude pitala?
"Htela sam da prošetam i videla sam te ovde samog. Žive li ti roditelji blizu? Znaju li da si napolju?"
Sem je trepnuo u iznenađenju. Čuo je za ljude koji kidnapuju decu i nije mu se žurilo da uskoro bude ponovo zlostavljan.
"Znaju. Žive upravo ovde. Ja idem sad kući."

Margo je ispratila pogledom dečaka duge i prljave kose do ulaznih vrata kuće. Osmotrila ju je. Polupan prozor, nekoliko crepova fali... Namrštila se i prišunjala kući. Kroz prozor je videla dečaka kako jede banane jednu za drugom tolikom brzinom da jedva žvaće. Da li zna da neće moći u toalet danima?
Pokucala je na vrata jedva suzbijajući potrebu da ih razvali.
"Da?"
Oprezan glas se čuo s druge strane.
"Hej, ja sam opet. Meni je..."
Htela je da mu servira laž da joj se auto pokvario dole niz ulicu, ali kako bi pristao da pođe s njom kada mu objasni da je slagala?
"Meni je hladno.
Grozan pokušaj, shvatila je čim je to izgovorila, međutim činilo se da je imala sreće jer je dečak je otvorio vrata. Unutrašnjost nije ništa bolja od spoljašnjosti. Smrad se širio iz kuće nepodnošljivo brzo i Margo je stisla zube pre ulaska.
"Znam da lažeš. Šta hoćeš od mene?"

Nikada mi nije bilo lako da započnem ovaj razgovor. Naravno da sam svesna da su sva deca koju sam odgajila zlostavljana na neki način, zločinački termini su im poznati, ali to me i dalje uznemirava. Zato se odlučim na nešto što nisam radila do sada: da mu kažem istinu.
"Ja sam Margo Kords. Imam puno dece, kod kuće u Las Vegasu. Videla sam te samog i pomislila sam da bi ti dobro došlo društvo."
Izbrbljam poslednju rečenicu svesna da 'povešću te sa sobom ukoliko mi dozvoliš' ne bi bio dobar početak razgovora. Na moj užas, njegove oči se šire u neverici i strahu.
"Moji roditelji su te poslali po mene."
To nije pitanje. Tako jednostavna rečenica mi stvara nelagodu. Srce mi se steže dok shvatam da su ga ostavili zbog života koji Vegas nudi. 
"Nema šanse! Ja se ne vraćam kod njih!"

Počinje da viče piskavo i trči do druge sobice koju ne vidim ništa privlačnije nego ovu u kojoj sam sad. Zatvaram vrata za sobom dok sporo koračam ka drugim vratima kroz koja je on upravo prošao.
"Nemam veze s tvojim roditeljima. Usvojila sam gomilu dece. Kuća mi je trenutno prazna. Svi su porasli i odselili se."
Govorim glasno kako bi me čuo dok mislim na Maju, Amaru, Vorena, Luja i Sejdž, za koje se teško može reći da su porasli. Prvo troje sam našla u centru Njujorka kako kradu jedni od drugih. Danima sam ih posmatrala i jedva ubedila da žive sa mnom. Luj se vukao po sirotištima sve dok na kraju nije pobegao odatle kao preplašeni zec. Plakala sam zajedno sa njim kada mi je rekao kakve ožiljke nosi.

Sejdž je bila drugačija od svih njih. Prelepa, sa smaragdnim očima, dečačkom frizurom i tim lukavim osmehom. Ni kada je otišla nisam bila sigurna da li sam je izvela na pravi put. Krala mi je novac iz torbe, iskradala se noću i prevarila moju stražu isto toliko puta koliko su puta zamenjeni - što je i previše. Ma koliko puta je grdila i upozoravala nikada mi nije rekla šta će joj novac - a jesam pokušavala da saznam. Luj mi je poslao pismo nedelju dana nakon što se iselio sa Sejdž sa svojih osamnaest godina. U pismu je pisalo da je krala novac za njega i njegove ožiljke na duši. Danima sam plakala shvatajući da su me oboje voleli previše da bi mi dopustili da patim za time više nego što je neophodno. Posle svega ipak nisu smogli snage da me ostave u brizi.

"Mogu da odem ako mi ne veruješ. Ali vratiću se."
Govorim sobi u kojoj ne vidim dečaka, već sve stvari koje je ovde nakupio.
"Imam veliku kuću i brata. Imam mnogo obezbeđenja. Niko te ne bi povredio tamo."
Okrećem se da obrišem suzu koja mi se iskrala iz oka dok sam razmišljala o traumama koje je on sigurno preživeo.
"Kuvam veoma lepo."
Smejem se svom propalom pokušaju i vraćam se nazad. Ostavljam novac na malom stočiću kad čujem krčanje. Ne treba mi dugo da shvatim da je to njegov stomak. Okrećem se.
"Mogu da ti donesem nešto za jelo ako želiš."
Odmahujem glavom kada mi ne odgovori. Taman što otvorim ulazna vrata i pustim svež vazduh unutra škripanje poda me prene.
"Ja sam Sem Davenport. Voleo bih nešto da pojedem."
Glas mu je odlučan i oprezan dok me posmatra svojim tamnim očima. Izgladneo je, uplašen i hladno mu je i srce mi se steže zbog toga. Smešim se. Uzvraća mi toliko malim osmehom da sam sigurna kako me samo oponaša. U tom trenutku shvatam da se nikada nije zaista nasmešio.

Već znam šta ću uraditi njegovim roditeljima.

Sadašnjost...

"Trebale su joj nedelje pre nego što je uspela da me nagovori da dođem s njom u Vegas. Mnogo sam se bunio kada me je odvela kod frizera, ali od tada ne prestajem da se kupam dva puta dnevno."
Sem prekršta ruke preko grudi i posmatra svakog od nas pojedinačno kao da nas izaziva da postavimo pitanje. Enzo lomi led.
"Šta se desilo tvojim roditeljima kad ih je pronašla?"
"Siguran sam da ih je svirepo dokrajčila."
Alisa se smeši u bradu kao da je ponosna na to i mrzim je zbog toga toliko da ne mogu da dišem.
"Jesam li ti nedostajala?"
Smeđa kosa se prosipa oko uvek istog lica, zelena rolka joj je čista i pantalone uredne. Margo sedi do mene prekrštenih nogu s bradom na rukama. Smeši se.

Smeši se istim osmehom koji mi je prvi put uputila.