Krvne veze

71. deo - Poziv koji je slomio gredu

Sadašnjost...

Kastel i Dmitrij su radili na Blejzu. Laboner je stajao pored njih dok su davali sve od sebe da istisnu život iz njega.
"Možete li biti malo brži?"
Afroamerikanac mu se nasmejao u lice i otkrio krvave zube. Nateklo oko nije mogao ni da otvori.
"Nema veze koliko me dugo mučili. Neću vam reći ništa."
Dmitrij je zamahnuo rukom ka njegovom drugom oku tako jako da je mogao da ga obori - da mu zglobovi nisu vezani za gredu.
"Nemoguće da si tako vezan za devojčuru koja svakog trenutka može biti uhvaćena."
Blejz je odmahnuo glavom.
"Ako je tako zašto nemate ni jedan jedini trag o njoj?"
Laboner se približio cinično se smejući.
"Ko kaže da nemamo?"
Blejzov osmeh je sada još širi.
"Blefiraš."
Starac se namrštio.
"Previše si siguran u to. Uverite ga u suprotno."
Laboner je izašao iz ćelije i uputio se liftom ka svojoj kancelariji, a ispred belih vrata video je Grega. Pored njega i Reda, čoveka koji je pazio na njegovu kancelariju kada je odsutan. Greg je buljio u njega razrogačenim očima, kosa mu je u haosu, a odeća izgužvana.

"Tražiću ogromnu uslugu. Samo sada...kunem se, samo sada i nikada više ne morate ništa da mi učinite. Čak ću i preklinjati."
Spustio se na kolena pogleda uprtog u Labonera. Iznenadio je Reda, ali Laboner je bio dovoljno promućuran da zna da mu se ta usluga neće dopasti.
"Uđi unutra."
Rekao je misleći na svoju kancelariju, ali Greg ga je povukao za pantalone i ustao u sekundi.
"Nema vremena za to. Moraš hitno da oslobodiš Blejza. Pratićemo ga, pratiću ga lično, neću ga ispuštati iz vida, to će mi biti jedini posao, obećavam da ću..."
Šamar je odjeknuo hodnikom. Gregova glava se okrenula za 90°.
"Ulazi unutra i ne pričaj gluposti."
Greg je zaškrgutao zubima pa krenuo za matorim bradonjom kroz bela vrata. Mrzeo je ugravirana velika slova. Mrzeo je celu tu ustanovu. Mrzeo je sve što njegov šef predstavlja. Mrzeo je njegovu smirenost. Mrzeo je to što ga ništa ne dotiče i zavideo mu na tome.

"Amanda je oteta."
Uspostavlja kontakt očima. Laboner podiže obrvu.
Pauza.
"Rubi je oteta."
Pauza. Laboner se mršti.
"Sem, Alisa, Natali...Margo."
Pauza.
"Persefona me je pozvala pet minuta nakon što sam stigao kući i besna je. Kaže da se čovek koga smo oteli zove Blejz. On je važan, slažem se. Važno je i da je ulovimo, ali porodica je sve. Porodica je najbitnija. Porodica je na prvom mestu. Oslobodi crnca."

Laboner se nasmejao cinično.
"Rubi je otišla na zadatak pre sat vremena. Alisa radi u laboratoriji, a Natali je u bolnici. Dežurna je danas. Amanda je u svojoj kući. Spava."
Prezrivo frkne na poslednju rečenicu.
"Persefona je očajna, eto šta se dešava. Hoće da pukneš zato što joj fali dragoceni čovek koji ima sve informacije o njoj. Siguran sam da postoji i logično objašnjenje za odsustvo tvoje sestričine. Recimo da se igra sa decom napolju."
Greg se naslonio na njegov sto uznemiren.
"Slušaj me... Moj brat bez svoje mehaničke noge nije mogao daleko da odskakuće, a moja petogodišnja sestričina se ne igra napolju u ova doba. Poslednji put ti kažem...oslobodi crnca, inače ću..."
Laboner pročisti grlo pa zasuče rukave.
"Inače ćeš se oglušiti o moja naređenja? Upašćeš u tamnicu i boriti se sa svima koje stavim ispred tebe? Ne budi glup."
Laboner se uhvatio da telefon da bi pozvao Rubi i smirio živce, ali Gregov telefon je u tom trenutku zazvonio. Pretpostavljajući ko ga zove, Greg je uzeo telefon i stavio ga na interfon.

Geritsen je stajao pored Persefone i držao joj telefon blizu usana dok je rukama stiskala madrac.
"Da li se premišljaš oko života ćerke i unuke? Možda ti one ipak ne znače toliko koliko sam mislila."
Laboner je, crven od besa i sramote zbog ovog poziva, znajući da ga posmatraju, povukao okovratnik košulje zajedno sa kravatom pa se proderao.
"Slušaj ti...!"
Započeo je, ali Persefona je nastavila, neometena njegovim prekidom.
"Da li bi trebalo da ti ispraznim sve bankovne račune? Hoćeš li da ostaneš bez prebijene pare?"
Njen glas je oličenje potisnutog besa, a Labonerovo lice toliko gnevno da mu je sam izraz dodao nekoliko dodatnih godina.

Labonerov mozak se vrteo u krug. Ona ne može da dopre do njegovog novca. Sakriven je širom sveta, na kraju krajeva on je biznismen, nikada ne bi držao sav novac na jednom mestu.
"Ne bi se usudila..."
"Vrati mi Blejza. Imate četiri sata. Do sedam ujutru je ili Blejz živ i u mom prisustvu, ili svi taoci mrtvi. Razumeli?"
Prekid veze.
"Prokleta kučko!!!"
Laboner viče, ali uzalud.
"Oslobodićemo ga."
Greg guta knedlu čekajući potvrdu.
"Treba mi vremena da razmislim. Izlazi napolje!"

Sjurio sam se niz stepenice duboko dišući.
"Niste porodica? Ne bi trebalo da budete? Zar im nisi tako rekao? Zašto je onda bitno? Na kraju krajeva...nisu ti rod."
"Prekini."
Govorim Margo koja uporno viče na mene dok silazim.
"Razmisli o tome. Kada ih više ne bude bilo moći ćeš da se koncentrišeš na sebe. Persefona će morati tebe da ubije jer te više ne bi moglo ništa povrediti."
"Umukni više."
Skoro da trčim niz stepenice. Želim da pobegnem odavde. Želim da odem iz ove zgrade. Želim da nestanem sa planete. Svi će umreti.
Zbog mene.

Zbog mene.

"Ti zapravo želiš da budeš sam. Sam kao kada si bio kada sam ja otišla."
"DOSTA!!!"
Okrećem se ka figuri toliko stvarnoj iako sam siguran da ne postoji. Vrištim joj u lice.
"Nisi otišla! Ubila si se! A sada će ona ubiti njih... I to će ubiti mene. Nakon što ih izgubim moći ću samo da pucam sebi u glavu."
Odmahujem glavom. Želim da tražim od Margo da me zagrli onako kao kada se vraćala sa svojih predstavljanja čokolade... Ne, ne smem da se sećam toga. Ali ipak se sećam. Kroz glavu mi prolazi Set, Aleks i Natali s rukom na bravi kako idu na fakultet, Alisa sa svojim biljkama, Sem sa svojim šeretskim osmehom i ta slatka crvenokosa beba koja voli da mi čupa kosu. Moja prva drugarica, Amanda kako igra memorije sa mnom, vidim sebe kako držim riđokosu Rubi i dođavola boli me.

Privlačim poglede lovaca dok sedam na pločnik ispred zgrade. Udišem zagađen, truo vazduh Las Vegasa i opojni smrad smrti svuda oko Labonerove fabrike čokolade.
"Ja ih ne želim mrtve."
"Možda. Ali svakako želiš da su daleko od tebe. Čak i sada ne radiš ništa kako bi saznao gde Persefona drži tvoju porodicu. Jesi li odustao?"
Želim ponovo da vičem na Margo. Ona ipak sedi do mene, na licu joj je bezbrižni osmeh.
"Naravno da se smeješ. Tebi ne može ništa da se desi, već si mrtva."
"Zar to nije malo grubo? Ja sam ipak..."
"Ako kažeš mama moraću da te prekinem odmah."
Otpuhnem iznervirano.

"Ja sam ti prva drugarica. Ne Amanda. Mene si prvu zavoleo."
Mrštim se.
"Jesi li ljubomorna?"
"Ja sam tvoja podsvest. I ovo je samo zapažanje. Razlog zbog kog ne želiš da me ubrajaš u prijatelje jeste taj što sam ti zapravo bila mama."
Znao sam. Prevrćem očima i time odagnam svaku misao o Margo koja bi me sada poremetila. Moja sestričina, moj brat i moje sestre su živi. Nema svrhe da se ponašam kao da je išta drugo u pitanju.
"Ideš Kod Persefone?"
"Poći ćeš sa mnom?"
Pitam nesrećan ako je odgovor moje podsvesti potvrdan.
"Mislim da ovo možeš sam."
Ostavljam Margo da sama sedi na trotoaru dok se vozim ka poznatom pabu. Mogu da ubijem vreme dok Laboner, tako reći, razmišlja. Razmišlja da li da spasi svoju krv ili da rizikuje da ulovi nekog daleko nebitnijeg od Amande i Rubi."

Kada se parkiram Kod Persefone primetim da nešto nije u redu. Gomila ljudi stoji ispred paba i pokazuje prstom u nešto što ja ne vidim. Izlazim iz auta.
"Šta se desilo ovde?"
Upitam nikog posebno, ali čovek u sivom uštirkanom džemperu mi priđe.
"Mesto je demolirano. Piće prosuto, građevina se raspada, a unutra je neko koga ne možemo da vidimo."