Krvne veze

22. deo - Izdaja

"Meni ne smeta da odeš na kratko. Mogu sama da se snađem nekih par meseci."
Margaret mi uporno ponavlja kako bi trebalo da odem, ali ne mogu da ne vidim tužan sjaj njenih plavih očiju.
"Ne znam na koliko dugo će to biti. Možda pet godina. Možda deset."
"Tako dugo?"
Margaret gleda u svoj telefon i mršti se dok jedemo, ali ga odmah gasi i vraća svoj pogled na mene.
"Nisam siguran. Ali Alisa mora da bude ovde sa Natali. Ne sme da ostane sama, a ja tamo više ne mogu da živim. Ujak Frenk će ostati jako kratko koliko sam razumeo."
Snuždila se pa odnela svoj tanjir u sudoperu i iskoristio sam priliku da bacim pogled na njen telefon. Ima šifru, ali nepročitana poruka i dalje stoji na ekranu.

Uradi to. Večeras.

Odsutna je već pola sata i ne mogu a da se ne zabrinem. Šta da uradi večeras?
Taman kada ustanem od stola čujem korake.
"Mislila sam...nismo nijednom izašli, a ti ćeš biti odsutan dugo. Možda bi trebalo da pijem nešto jače od voćnog jogurta."
Zablenuo sam kao tele u njenu crnu haljinu s tankim bretelama. Sva ta izložena koža me mami da samo pređem rukom preko nje, ali...znajući da uskoro moram da krenem ne mogu da je ostavim sa mislima da sam je iskoristio.
"Lepo ti stoji...to."
"Haljina misliš."
Meg se smeši dok idem ka njoj.
"Dobro je da ti se sviđa jer sam je zapravo obukla da te zavedem."
Trzam se na njenu otvorenost i iznenađeno podižem obrve.
"Da li si?"
"Jesam. Ali pre nego što završimo u krevetu volela bih da popijem irsko pivo."
Podižem ruke pa ih stavljam sebi na glavu.

"Margaret...nismo se ni poljubili. Zašto bi želela da..."
"Jesi li devac?"
Ostavljam pitanje da visi u vazduhu sve dok se ona ne zacrveni toliko da prekrije svoje lice rukama.
"Žao mi je... Ja samo... Želim da me se sećaš pre nego što odeš."
"I želiš da mi daš sebe jer misliš da bih te drugačije zaboravio?"
Potpuno zaboravljam na sve kada joj pređem prstima preko kose.
"Nadam se da nećeš da me tapkaš po glavi jer bi bilo veoma neprijatno s obzirom na ponudu koju sam upravo iznela."

Uzdah mi se oteo sa usana.
"Veruj mi, ono što bih uradio nimalo nema veze s tapkanjem."
"Nego?"
Zahtevala je da zna i stopila telo uz moje očekujući poljubac. Nagnuo sam glavu u stranu da bih joj lagano uzeo usne, ali produbila je poljubac tačno pritiskajući dugmad koja nisu mogla da izazovu ništa drugo do katastrofu. Ruke su mi pronašle njenu meku i nežnu kožu, tanan struk i gola leđa, a kada sam prešao po dugoj svilenoj kosi prekinula je poljubac.

"Ti nisi devac."
Sanjivi osmeh koji mi je uputila mogao je da otopi santu leda, ali ono što je meni sada potrebno je grešnije od samog pakla.
"Ne mogu da žurim s tobom."
Hteo sam da kažem da njeno telo zahteva pažnju, da njena duša zaslužuje bolje od tipa koji će sutra nestati. Neću je ostaviti da čezne za mnom ako se nikada ne vratim, a ne mogu da je povedem sa sobom i uništim joj život u potpunosti. Odmakao sam se za korak zbog tih misli.

"Ti me ne želiš."
Povređen pogled u njenim očima, slomljen glas i ruke koje drhte su mi govorili da ću je više povrediti ako je odbijem.
"Proklet bio ako te ne želim... Želim te još otkako sam te prvi put video. Želeo sam te kada si prvi put i svaki sledeći sela na taj pult i zamišljao kako te uzimam baš tamo. Želeo sam te u Londonu dok smo sedeli na podu i mogao sam da razmišljam samo o tebi dok sam objašnjavao strategiju. I sada...želim da ti pocepam tu haljinu na sitne komadiće i ispunim svoje najdublje fantazije baš ovde! Previše te volim da bih sebi dopustio da te povredim znajući da ću morati da te ostavim."
Dok nisam izgovorio poslednju rečenicu nisam shvatao šta zaista osećam prema njoj. Sada kada sam to izgovorio samom mi zvuči čudno.

"Zaista? Zaista misliš to?"
"Ne mislim. Znam da te volim."
"Onda me povedi sa sobom."
Skoro plačnim glasom je rekla zbog čega sam se opet setio poruke. Šta da uradi večeras? Da li se plaši nečega? Ne. Rekla bi mi da je nešto opasno. Zar ne?
"Ne mogu Margaret...dođavola ti znaš da ne mogu!"