Krvne veze

52. deo - Zdravo mama

Prošla je ponoć. Sedim u autu. Pored mene se na suvozačevom sedištu suše sendviči koje sam kupio za doručak. Hteo sam da jedemo zajedno kada dođem po nju, ali na kraju završavam s praznim stomakom i još praznijim srcem. Trebao sam da se vratim sinoć. Trebao sam da se vratim da je poljubim još jednom, stigao bih na vreme. Ako bi ta kučka došla valjda bismo bar umrli zajedno.
Smejem se sam sebi na tako patetičnu pomisao i gledam u telefon koji milioniti put zvoni. Alisa. Nije mi se javila danas, zato bacam telefon kroz prozor i ne marim gde završava. Umesto toga vozim autoputem sve dok ne primetim da mi nestaje goriva. Želim da se vratim u stan u kome je umrla, ali tamo je policija. U mom autu je njen alat koji je trebalo da ponese danas. Trebalo bi da odem kod Labonera. Trebalo bi da pozovem Rubi, ali ona ne bi razumela. Nazvala me je idiotom i nije mogla da shvati moju ljubav prema Ma... Prema Ma...
Trljam kapke kada shvatim da ne mogu ni u sebi da joj izgovorim ime, pa prestajem da razmišljam i uključujem se u saobraćaj ponovo. Ne želim da odem u svoj stan i prisećam se svih trenutaka s njom. Zato moram da se vratim kući.

Parkiram na prilazu i izlazim iz auta. Bacam ključeve Greju. Grej ništa ne govori. Gleda me kao da razume. Sumnjam da iko razume bol druge osobe bez obzira na to koliko slične gubitke imali. Ulazim u dvorište, sklapam oči isto kao i prvi put kada sam kročio ovamo, trudim se da ne mislim o smradu leša i spaljenom drvetu, ali to jedino osećam. Vazduh je prljav. Ispred mene su svo troje. Sem me zove prstom. Ostajem gde jesam.
"Miran si."
Klimam glavom. Ne dopada mu se ono što vidi.
"Zar je nisi voleo?"
Smejem se. Ne znam zašto se smejem.
"Zar nisi besan? Zar ne želiš osvetu?"
Nijedna od mojih sestara ga ne zaustavlja. Natali plače. Alisa ne skida pogled s mene.
"Želim da spavam."

Prilazim im i želim da se provučem pored Sema, ali mi on to ne dozvoljava. Gura me. Kao džak krompira se teturam par koraka unazad pa krećem opet.
"Ne glupiraj se, Seme. Želim da prođem."
Opet me gura. Zabija mi pesnicu u lice i obliva me šok. Nervoza me preplavljuje. Oči mi se pune suzama od siline udarca, ali mi je adrenalin skočio.
"Hajde!"
Korači ka meni i krećem ka njemu. Ne mogu da ga udarim. Ne mogu ni da ga dotaknem.
Jedan šamar.
Drugi šamar.
Padam.
Ustajem.
Krećem opet.
Šamar.
Padam.
Ustajem.
Šamar.
Padam.

(Pustite pesmu Sevgilim - Çukur, Toygar Işıklı)

Ne znam koliko puta, ali na kraju osećam kako me lice toliko peče da hoću da se onesvestim, ali ne činim to. Umesto toga čujem vrisak negde u blizini. Ne jedan od piskavih. Više jedan od onih očajnih. Onda shvatam da je moj. Suze mi konačno oblivaju celo lice. Prekrivaju me, guše me. Bes mi se širi kožom, venama, telo mi je umorno. Padam na kolena. Sem me hvata za kosu. Grli me.
"Biće u redu."
Zuji mi u ušima. Padam. Trepćem i vidim mamu kako mi prelazi prstima po kosi. Klima glavom, ne briše suze iz očiju. Kosa joj uokviruje lice i želim da pružim ruku da je dodirnem, ali odjednom je sve tako daleko. Više ne vidim ništa.

Budim se u svom krevetu. Plafon je belji što se sećam, ali lice mi je i dalje u modricama. Moguće je da mi je Sem sinoć zadao više udaraca nego što se sećam. Ali sećam se Margo. Sećam se da sam je video. Sećam se njenih plavih očiju i crvene kose. Sećam se njenih suza. U bunilu opet počinjem da plačem. Sinoć sam pomislio da vidim mamu. Mamu. Nisam pomislio kako vidim Margo. Video sam mamu. Jer je ona bila moja mama otkako sam došao ovamo.
"Nikada te nisam nazvao mama."
Govorim u prazno.
"Sad imaš priliku."

(Pustite pesmu Meliha - Çukur, Toygar Işıklı)

Čujem glas u blizini i podižem pogled. Sećam se tog glasa. Crvena kosa i plave oči. Zelena rolka i crne pantalone.
"Zdravo mali."
Margo kaže a meni se oči šire do granice neizdržljivosti.

Moram da trepnem. Moram da trepnem. Ne trepćem jer se bojim da će nestati.
"Ti si mrtva."
Govorim i odmahujem glavom.
"Da, već četrnaest godina a ipak me vidiš." Naslonjena je na metalni okvir kreveta iznad mojih nogu. Podižem prekrivač i ustajem. Stajem naspram nje. Hoću da je dodirnem. Gutam knedlu.
"Jesi li siguran da želiš da me dodirneš? Šta ako nestanem a ti shvatiš da si poludeo?"
U pravu je. Nijedan ludak ne bi trebalo da zna da je poludeo.
"Možda sam umro a ovo je neka vrsta raja."
Smejem se zbog čega ona podiže obrve.
"Što bi bilo potpuno nemoguće jer si se ti ubila. Oni koji izvrše samoubistvo ne idu u raj."
"Gde si onda ti? U paklu?"
Ignorišem je i nastavljam s pitanjima.
"Zašto si se ubila?"
Margo nehajno sleže ramenima, seda u fotelju do prozora i pravi se da nisam postavio nikakvo pitanje.

"Greg? S kim pričaš?"
Natali ulazi obazrivo i gleda pravo u mene. Gleda u moje ruke. Misli da razgovaram s nekim preko telefona.
"S njom."
Pokazujem na fotelju i Natali se zagleda u nju, ali se odmah okrene ka meni. Margo i dalje gleda kroz prozor.
"Jesi li pričao na telefon?"
Podižem obrve u neverici.
"Upravo sam ti rekao s kim pričam. Eno tamo sedi. Velika Margo Kords. I dalje izgleda isto kao pre trinaest godina. Nije ostarila ni dana. Ili tako ide kada umreš, podseti me?"
Obraćam joj se i upirem prstom u njeno lice zbog čega se smeši.
"Pročitao si Bibliju i verovatno sve knjige naučne fantastike kako bi mogao da stvoriš sliku u glavi o tome šta mi se desilo."
To me malo brecne.
"Kako to znaš?"
Upitam je, ali ne stigne da mi odgovori već primeti kako me Natali grli i plače u moju majicu.

"Molim te saberi se. Molim te, saberi se..."
Tapšem Natali po ramenu. Ignorišem je, okrećem se ka Margo ponovo.
"Imaš unuku. Nosi tvoje ime. I nismo nastavili s tvojim usvajanjem siročadi. Lukas je tvoje poslednje dete."
"Lukas mi nije dao ništa kada sam išla da ubijem Mis Pink."
U ušima mi zvoni.
"Jesi li zato sebi oduzela život u dnevnoj sobi? Nisi mogla da podneseš činjenicu da smo znali da si išla s namerom da nekog ubiješ?"
Nešto me bode u rame, okrećem se ka Natali i vidim da stoji tačno ispred mene. Roni suze. Sem me drži s leđa a Alisa mi ubrizgava nešto zbog čega postajem pospan.

Ponovo se budim, ali ovaj put vezan. Nisam u svojoj sobi, ovde su zidovi bolničko zeleni. Smejem se.
"Niste valjda...? NISTE VALJDA??!!"
Vičem iz sve snage i pokušavam da se oslobodim lisica koje me vežu za krevet. Ulazi matori ćelavac. Ulazi Alisa, ulazi Natali, ulazi Sem i za njim Rubi. Svi ćute.
"Hoću da odem odavde."
"Nećeš biti dugo ovde. Treba samo da izvršimo testove..."
Prekinem ćelavca u belom mantilu grimasom na licu.
"Pa da, to uglavnom kažu onim jadnicima u horor filmovima koji više svetlost dana ne vide. Alisa molim te... Nisam lud."
"Sa kim si pričao u svojoj sobi?"
"I sve ovo samo zbog toga?"
Margoin glas me trže. Stoji ispred Rubi. Gledam u nju.
"Porasla je."
Smeši mi se preko ramena. Frkćem.
"Zašto frkćeš? Jedva sam odvojila vremena da dođem da te vidim. Kažu da si totalno skrenuo i da pričaš s mrtvom ženom."
"Istina je."
Potvrđujem kiselim izrazom lica pa puhćem u kosu ne bih li je sklonio s lica.
"Trebalo je da se ošišam onaj dan kad je Margaret umrla. Dolazi li ovde neki frizer ili svi ludaci začupave ovako kao ja?"
Upitam ćelavca koji čak ni ne trepne već ih sve izvede iz sobe. Sve osim Margo.
"Nisi mi odgovorila. Zašto si se ubila?"
Prevrnula je očima.
"Zaista ćeš da ignorišeš činjenicu da te drže ovde zato što pričaš sam sa sobom?"
Klimam glavom.

Greg se prepirao sam sa sobom ne shvatajući da ga porodica i doktor gledaju na kameri. Gleda u određenom pravcu, povremeno pomera glavu, ali u određenom pravcu kao da zaista priča s nekim.
"Bojim se da ovo neće biti samo testiranje."
Natali je zaplakala, Rubi je šutnula u prazno, a Alisa je sklopila oči.
"Biće mu dobro što je brže moguće."
"Naravno da hoće."
Doktor je optimistično rekao.
"To nije bilo pitanje."
Tada je Greg pogledao u kameru.
"All the voices in my head will be quiet when I'm...dead."