Krvne veze

21. deo - Kuća puna straha

Kako bi trebalo da napustim Margaret sada? Želim da odem i pomognem ujaku, pogotovo zato što je povređen i preumoran od svega, a takav je još od... Ali ne mogu da ostavim Margaret da radi sama. Pojaviće se neko ko će je prevariti baš onako kako sam je ja prevario kada smo se upoznali.
"Ja ću. On nije sposoban da opljačka običnu zlataru, kako će da vrši primopredaju? Njega neće upucati u nogu, prosuće mu mozak."
Stisnuo sam zube, spreman da odgovorim, ali me je ujak preduhitrio.
"Hoćeš da kažeš da ni ja nisam sposoban Alisa?"
Frenk je pogledao Alisu pravo u oči i tada sam prvi put video kako se hladnoća u njenim očima topi. Prvi put a da se toga sećam.
"Ne, ujače. Nije mi bila namera da te uvredim."
"Onda prestani da pričaš. Odsešću u hotelu dok ne dođe vreme da pođem nazad."
Svo četvoro smo ustali kao opareni kada je to rekao.

"Ujače...od ovolike kuće...?"
Natali je malo falilo da zaplače od tuge.
"Ne možemo to da ti dozvolimo."
Sem se protivi.
"Ovo je porodična kuća. Trebalo bi da smo svi zajedno."
Alisa prebrzo priča.
Ali ja razumem.
"Znam deco. Volim vas kao nikog na ovom svetu, ali ova kuća... Za mene je previše bolno čak i to što sam sad ovde. Ne bih mogao da provedem nijednu noć ovde a da me ne proganjaju košmari. Da spavam u kući u kojoj se ubila..."
Sada je ujak naglo ustao i zaboravio za štap pa se vratio nazad na dvosed stežući pesnice. Bol u nozi ga proždire, znam, ali ni u pola toliko koliko bol za izgubljenom sestrom.

Gde se ona tačno ubila?

Nikada nam nisu rekli.

Nikada nam nisu pokazali.

Da li svakog dana prelazimo preko tog mesta, a ne primećujemo?

Jedanaest godina ranije...

Zašto nije mogla da se obesi? Ili da prereže vene? Da se upuca u glavu? Siguran sam da bi napravila manji nered nego da zapali celu kuću. Bili smo u vestima, nedelju i po dana po dva puta dnevno. Završili smo u novinama. Ožalošćeni siročići ponovo. To je smešno. Zašto nije mogla samo da ode negde drugde i završi s tim? Bar bismo mislili da nas je prosto ostavila kao što mačka ostavlja svoje mačiće kada odrastu.
"Da li ti je krivo zbog majke?"
Psihoterapeut kod koga me je Alisa dovela priča gluposti. Bio bih nenormalan da mi nije krivo što me je ostavila prva osoba kojoj sam ikada verovao.
"Alisa mi je rekla da ponekad pričaš sam sa sobom. Da li pričaš sa Margo?"
"Ne izgovaraj njeno ime."
Ugrizao sam se za usnu postiđen tako brzim odgovorom koji sam joj dao.

"Takođe mi je rekla da se užasavaš njenog imena. Crteža koje si nacrtao i na kojima je ona. Rekla mi je da pališ upaljačem slike na kojima ste ti i ona. Pokušavaš li da zaboraviš svoju majku Greg?"
"Ona nije bila moja majka."
Laž. Ali svaka laž je bolja od istine u koju niko ne bi poverovao.
"Htela je da se zapali. Ja samo pomažem u tome da je zaboravim. Možemo li da završimo za danas? Rođendan mi je."
Laž, ali smešim se najnevinije što mogu da bi me pustila. Rođendan mi je prošao pre tri meseca.
"Imam tvoj karton Greg. Znam kada ti je rođendan."
Ne osećam nikakvu krivicu zbog laži, i ne dozvoljavam da mi se to vidi na licu.
"Danas je dan kada me je ona uzela."
To je sve što govorim pre nego što se njene oči razneže na još jednu laž.
"Dobro. Sačekaj ispred. Alisa bi trebalo da stigne za nekih dvadeset minuta."

"Lorelaj kaže da te je Ma...da te je usvojila na današnji dan."
Ćutim.
"Nama si rekao da se ne sećaš kada si je upoznao."
"Pretpostavljam da nikada nećete znati šta je istina."
"Greg."
Na pola puta smo od iznajmljenog stana kada Alisa zaustavlja auto na nečijem prilazu.
"Znaš da je Sem obnovio našu kuću..."
Ne sviđa mi se kuda ovo vodi ali ipak čekam da završi.
"Danas se završava useljaj. Sve je gotovo. Stvari su stigle. Prebacili smo i tvoje stvari..."
"Ne želim da idem tamo. Ne želim da vidim. Ne želim da pođem s tobom."

"Greg..."
Alisa se navalila u svoje sedište.
"Tamo živimo...otkako smo dobili drugu šansu. Tamo nam je dom. Ona je nas ostavila. Imamo pravo na tu kuću. Možeš bar da uđeš."
Gutam pljuvačku iako želim da vrištim. Ako se vratim tamo...
"Mogu da pokušam da uđem."
Ali znam da ne mogu. I znam da će ih povrediti da me vide takvog. Ali moram da ostanem tamo gde sam živeo sve do sada. Sa Amandom i Rubi.

Držim oči zatvorene jer osećam kako Alisa usporava što znači da smo stigli. Čujem korake i znam da su to Natali i Sem. Možda Grej, možda i ostali odrasli prijatelji koje sam imao. Možda je Feri tu. Možda mogu malo da ga ispitujem kao svaki put kada je bio ovde. Možda mi otkrije malo više jer sad imam osam i mogu da podnesem sve što ima da mi kaže.
Ali znam da ipak ne mogu.

"Stigli smo."
Ne gledam u kuću dok polako otkopčavam pojas, gledam u betonski prilaz dok otvaram vrata auta, gledam u senke na betonu, osećam miris cementa, miris borova, miris cveća i želim da tako ostane kada pogledam u kuću.
Ali znam da neće.

Znam da sa ovog mesta mogu da vidim celu kuću i baštu, ali držim oči zatvorene sve dok ne osetim Semovu ruku na glavi, Alisinu na levom i Natalinu na desnom ramenu. Oni su tu. To je važno, zar ne?

Otvaram oči.

Miris borova.

Miris betona.

Miris cveća.

Vazduh.

Sve nestaje.

Ostaje samo smrad paljevine.

Odupirem se.

Nije stvarno.

To nije stvarno.

Umišljam, jer je nemoguće.

Nemoguće je, zar nije?

Čujem glasove, ali zapravo ne čujem ništa i svestan sam da ne dobijam napad panike. Drugačije je. Naginjem glavu u stranu svestan da povraćam, da slinim, da me glava boli, da mi zuji u ušima i odjednom je tako hladno. Hladno kao da sam mrtav. Ali nisam ja mrtav. Margo je mrtva.

Margo je mrtva.

Margo.

Je.

Mrtva.