Krvne veze

36. deo - Kad srce zatreperi

Sem mi je otpozdravio glavom kada je ušao u kancelariju i tek tada me je veliki šef pustio da idem. Ne verujem da će lovci nešto izvući iz običnog pečata, ali ako bih tako gledao na stvsri verovatno bi se firma do sada raspala. Sa druge strane, Laboner je izgledao kao da planira da umre u bolovima, a ne da sazna ko mu preti, a opet...nikada zapravo nisam čuo da mu je neko pretio. Da je neko pretio firmi. Gutam knedlu pa ulazim u teretanu jer znam da ću naći Margaret ovde. Trebalo bi da je pokupim i odvedem do kuće. Pretpostavljam da će Sem hteti da priča sa svima nama o ovome.

Skidam kaput i ostavljam ga u svlačionicu pa odlazim do sale koja je krcata, kao i uvek. Ima mlađih članova više nego što se sećam - verovatno mi je Kina oduzela više od sedam meseci ako se sada osećam kao deda. Margaret trenira sa jednim smeđokosim momkom. Blokira njegove pesnice podlakticama, spušta se u čučanj i obara ga na pod držeći mu dlan pod grlom.

Ne mogu da sakrijem osmeh koji mi se proteže usnama od uva do uva. Obliva me ponos kada vidim kako pruža ruku dečku da ustane, a on je zadrži duže nego što je potrebno. Krenem ka njima narogušen zbog tog gesta pre nego što se zaustavim nedaleko od njih i čujem sledeće reči.
"Mnogo mi znači tvoja pomoć. Mogao bih da te izvedem na večeru kao zahvalnost za to što me treniraš."

Margaret se smeje i ubod bola u srcu me peče kao nikad ranije. Gnevan sam i ljubomoran, a koliko god mi bilo teško da to priznam - nemam nikakva prava da budem. Odbacio sam je bez slušanja i bio sam uzrok njenog bola ko zna koliko dana, možda čak i nedelja. Zaslužuje da bude srećna. I to shvatanje mi pada teže od gutanja dima u Hong Kongu.
"Ne izlazim s nekim ko ne može da me pobedi u dvoboju."

Puštam izdah olakšanja uz budalast osmeh na licu dok se prisećam te replike.
"Rebeka Majklson."
Izgovorim tiho, ali izgleda da moj glas dopre do nje, jer se okrenula ka meni.
"Greg! Nisam znala da si ovde. Dođi da te upoznam s Gojlom."
"Gde je Kreb?"
Promrljam tako da samo ona može da čuje dok se približavam i mislim na Gojla iz Hari Potera.
"Ćao! Ja sam Gojl Tenberi."
Mladić pruža ruku pa je prihvatam i govorim svoje ime. Oči su mu nijanse najdublje plave boje. Prijatne su i smirujuće. Normalne.
"Ja sam Greg Kords."
Normalne oči postaju ogromne kao šolje i otvori usta zbog čega mu jače stegnem ruku pre nego što je pustim.
"Sin Margo Kords? Druže, ona je legenda..."

Margaret mi stavi šaku na podlakticu kako bi me smirila, ali njen dodir je prelak i predalek, a svakako...niko nikada nije mogao da ugasi vatru u meni kada se njeno ime spomene.
"Nije prošlo ni petnaest godina od njene smrti."
Dečko se smeje i ja se kezim pokazujući sve svoje zube boreći se s porivom da mu ne slomim njegove.
"Vidimo se kasnije Gojle."
Govori Margaret što ovaj shvati kao znak da ode i klimne glavom oboma.
"Jesi li dobro?"
Upita me zabrinuto i moje ideje o lomljenju zuba odmah ispare.
"Da. Da jesam. Mislim da bolje kontrolišem svoje emocije sada kada se Margo rodila. Lakše mi je."
Prvi put to govorim, a u Margaretinim očima vidim zabavljenost.
"Nije tako izgledalo."

"Treba da krenemo. Sem će pričati s nama kod kuće."
Klima glavom i prati me do svlačionice.
"Mislim da bi i ti mogao da treniraš sa mnom. Bila sam prilično dobra sa Gojlom."
"Slažem se. Baš zato neću da se bijem s tobom. Taj tip je bar trideset kila teži od tebe."
Zabavljeno frknem dok se Margaret iz sveg glasa smeje. Shvatam da mi je taj zvuk nedostajao sve vreme.
"Tebe bih pustila da pobediš...jer zaista želim da izađem s tobom."
Okrenem se ka njoj podignutih obrva i ne uspem da sprečim srce da zatreperi.
"Gde želiš da ideš?"
"Trenutno bilo gde jer me je Alisa zamolila da uzmem nešto usput. Nije imala vremena da spremi nešto.
Zazviždim nasmejan od uha do uha.
"Nisam jeo u Meku još od desete godine. Potrudiću se da uzmem sve što imaju!"

"Želim da se guši u sopstvenoj patnji. Prvo ću ubiti njega...onda ću mu ubiti porodicu i nju ću ostaviti za kraj... Ne! Ne, ne, ne... To je previše lako. Previše jednostavno. Ostaviću je živu, ostaviću je u takvom stanju da će morati da prizna sva ta ubistva."
PL je ludela, prevrtala očima i cerila se već dva sata, ali njeni telohranitelji nisu ništa preduzeli. Znali su da Afroamerikanac treba da se pojavi svakog trenutka s njenim lekovima. Ako bude odsutan još samo pola sata velika je šansa da se stvari otrgnu kontroli. Možda će čak morati da potegnu oružje, samo...malo je verovatno da će je to zaustaviti ako poželi da izađe odavde. Već dugo su radili za njenog oca pre nego što su shvatili da je ona gori protivnik nego on.

Afroamerikanac je otvorio vrata i devojčine oči su se automatski zaustavile na poslužavniku.
"Sećaš se da si rekla da moraš da ih piješ kako bi sprovela svoje planove u delo? Doneo sam ih."
PL nakrivi glavu pa polako klimne uzimajući tacnicu sa smrvljenim lekovima.
"Nisam luda... Ja nisam luda... Ja nisam luda, prestani to da govoriš!"
Okrenula se u mestu gledajući u nešto što zapravo nije tu.
"Naravno da nisi. Progutaj svoje lekove sa vodom i lezi. Uskoro ćeš prestati da ih čuješ."
"Da... Uvek je tako, zar ne? Prestaće da mi šapuću... A onda idem da otkinem glavu zmiji koja me je izdala."
"Upravo tako. Popij lekove."
Čim je stavila izmrvljene tablete u usta legla je na krevet ni ne dotakavši vodu, ali Afroamerikanac je navikao. Znao je da joj ukusi lekova ne smetaju, odavno je naučila da joj ništa ne sme smetati, ali svakako je donosio vodu sa lekovima svaki put. Za slučaj da odluči da prekine rutinu mučenja na koju su je navikli otkako je bila devojčica.