"Igra života"

168. deo

Pol je došao do vrata, a zatim ih oprezno otvorio. To je bila Elly, žena od koje smo iznajmili stan. Ellyn izraz lica se iz radosnog promenio u uplašen kada je videla uplašenu mene i još više zbunjenog Pola.
- Je l' sve u redu? Delujete mi uplašeno.
-Sve je u redu, Elly. Samo nismo nikoga očekivali. Uđite. -Elly rado prihvati Polov poziv da uđe. Ispred vrati je izula svoje papuče.
-Došla sam da vidim je l' sve u redu?
-Jeste, stan je zaista divan. Nemamo nikakvu zamerku.
-Jeste li prošetali malo gradom danas?
-Jesmo i umalo smo pokisli.
-Kako je bio lep dan... Ko bi rekao da će krenuti onakav pljusak!
-I zbog toga smo propustili poslastičarnicu El Moro.
-Nema veze, imate vremena. A i da je ne posetite sada, uvek možete doći ponovo. -Rekla je radosno kao da bi zaista želela da joj ponovo dođemo nekad. Iskreno nisam bila sigurna da li bih želela ponovo da dođem ovde. Nisam došla kao turista, da razgledam grad, da upoznajemo nove ljude, kulturu i tradiciju ove države. Došla sam u nadi da ću naći Williamovog ubicu ili barem neke informacije o njemu. Ali sve što sam za sada dobila je glavobolja i rebus koji je stvara. Rebus koji ni Pol ni ja nismo uspevali da rešimo, rebus koji nam je oboma zadavao muke. Čak i kad bih nekad došla kao turista ovde, to bi me podsećalo na sve ovo što se izdešavalo. Elly je primetila kutiju paracetamola na stolu.
-Koga je bolela glava?
-Mene. Navikla sam na kuću, pa mi je ovde malo čudno.
-Šteta što ne ostajete duže. -Rekla je kao da nije želela da zalazi dublje u priču o mojoj glavobolji i njenom uzroku.
-Idem ja sada, vidimo se. Zovite ako vam nešto treba. -kaže, a zatim se uputi ka vratima. Pol je krenuo za njom da je isprati, a ja sam otišla u sobu. Želela sam da legnem da spavam. Iako je dan prilično odmakao od trenutka kada smo bili u zgradi Emmanuele Jones Larson, u plućima mi je i dalje bio miris vlage koji se osećao u zgradi.
-Pol, idem da spavam. Laku noć! -Viknula sam iz sobe tako da me Pol čuje.
-Laku noć! -Uzvratio je, a zatim stišao TV. Legla sam u krevet, a zatim uzela telefon u ruke. Po Google mapama sam tražila bilo koju zdravstvenu ustanovu u blizini i najbližu apoteku. Eureka! Našla sam i dom zdravlja i apoteku. U blizini je čak i neuropsihijatrijska klinika. Postoji šansa da je Emmanuele i ovo mesto posećivala, sudeći po lekovima koje je pila. Napravila sam snimak ekrana, a zatim ostavila telefon. Nedostaje mi William da spava pored mene. Nedostaje mi da zaspim slušajući otkucaje njegovog srca. Nedostaje mi da me češka po leđima dok ne zaspim. Nedostaje mi on. Po ko zna koji put sam zagrlila jastuk umesto njega i tako utonula u san.